Руски добровољци

Ас jе сваком говорио како треба да се повучемо, пошто на нас пуцаjу отпозади. Наредио ми jе да се спустим доле и тамо чекам да се сви окупимо. Спустио сам се неких 30 метара у густо растине и почео да се креhем падином ка центру наших положаjа, то jест ка Орловоj гори. Док сам се спуштао видео сам како нашег Андреjа митралесца покушаваjу да придрже, и како он пада и котрла се низ падину. Схватио сам да jе ранен. На самоj гори се такоhе нешто дешавало. Прошао сам педесетак метара напред, вратио се назад и потом налетео на групу доброволаца коjи седе око Андреjевог тела; доброволац из Коломне jе рекао да jе Андреj умро.

Они су лежали, стаjали, седели око мртвог Андреjа. Тада сам први пут у рату видео погинулог друга.

Одозго са горе допирали су узвици нашег командира Аса; викао jе – помозите, доhите овамо, Игор jе ранен. Питао сам оне коjи седе око Андреjа ко hе поhи горе? Сви су hутали. Само jе Андреj из Коломне, спуштеног погледа, рекао: jа не могу. Онда сам рекао да hу jа кренути горе, само нека узму моj митралез и даjу ми Шкорпион (аутоматски пиштол).

Хтео бих да истакнем како сам у другом доброволачком одреду био наjмлаhи и наjнеискусниjи борац. Имао сам тада 20 година. Размишлаjуhи потом о свом животу, када сам се спремао за велику исповест, нисам у свом животу нашао ништа сасвим несебично осим тог поступка. У суштини, кренуо сам у непознато, можда у сопствену погибиjу, и био свестан тога. И да ме jе неко од моjих стариjих другова зауставио, можда не бих пошао горе да спасавам Игора.

Брзо су узели моj РПК, дали ми аутоматски пиштол и упутио сам се горе. Поштено речено, боjао сам се током успона на исту ту Орлову гору где jе недавно погинуо митралезац Андреj. Пенане ниjе било лако. Падина jе била прилично стрма и обрасла густим грмлем, али ми jе на краjу краjева управо то грмле спасло живот. Одозго jе и дале викао Ас, дозиваjуhи помоh. Приближаваjуhи се месту где се налазе ранени Игор и наш командир, видео сам Србина Симу како ми иде у сусрет.

Јако сам му се обрадовао. И своjу радост изразио сам узвиком – кад су Срби са нама, ништа страшно неhе се десити. У том тренутку нисам знао да Симо напушта Аса и раненог Игора. Србин jе одлазио зато што га jе наводно заболела стара рана на нози. Фактички се наш одред разилазио на све стране. На гори су остали командир, ранени Игор и Валериj Б. Како ми jе потом испричао Ас, Валериj Б. jе такоhе намеравао да их попут Сима напусти, али се видевши мене предомислио.