Руски добровољци

Хтело ми се да што пре станем у редове српске воjске, био сам нестрплив да постанем прави руски доброволац. Моjи младалачки снови тако неочекивано су се не само остваривали него и стицали некакав задивлуjуhе баjковит смисао. Јер, jа одлазим да ратуjем за браhу Словене и то да ратуjем као доброволац, под нашим националним символима.

Јако ме jе бринуло то што рат може и да се заврши без нашег учешhа. У то време jе стизало много вести о гласовитим победама Срба у Босни. Тада нисам могао ни да претпоставим да hе рат потраjати jош три године.

У Москву су нас упутили почетком новембра 1992. године. Одмах по доласку у Москву срели смо се на станици метроа Шаболовка са другим таjанственим господином. На сусрет са ним нас jе довезао први таjанствени господин из Петербурга, коjи нас jе пратио на путу у Москву. Онаj човек коjи се са нама сусрео на станици метроа Шаболовка – познат jе, али негово име неhу реhи.

После краhег разговора кренули смо да преноhимо на jедноj од Московских железничких станица, не могу тачно да се сетим неног имена.

Тамо смо провели ноh у вагонима за госте. Предстоjало нам jе да jош неко време проборавимо у Москви, и зато jе требало наhи место за боравак. Валера jе предложио студентски хотел у Подмосковском населу Тарасовка, куда смо и кренули.

У Москви смо проборавили око две неделе. За то време су нам припремили пасоше, ваучере и купили карте за воз Москва-Београд. Увек се са задоволством сеhам времена нашег чекана и живлена у населу Тарасовка. Почетком новембра 1992.

године било jе дивно зимско време, jош лепше због боравка у Подмосковлу. Сеhам се белоснежног чистог снега, руских куhица, лепог храма на обали Клазме. Отаuбина нас jе испраhала правом руском зимом.

Добивши све што нам jе потребно, рано уjутро напустили смо Тарасовку и упутили се у Москву на Киjевску железничку станицу. Осим докумената, наши старатели дали су нам двоглед, два опасача и книгу Солоневича „Народна монархиjа“. Било нас jе троjица, а опасача свега два. Бацили смо коцку, и jедан jе припао мени.

Потом сам се у Босни разметао руским официрским опасачем.

На Киjевскоj железничкоj станици сели смо у меhународни вагон воза Москва-Београд, коjи се звао и „Пушкин“. Купе у коме смо се обрели мало нас jе зачудио. Био jе предвиhен за три особе и имао jе умиваоник. Током пута ниjе било никаквих догодовштина. Новца нисмо имали. Последним парама купили смо намирнице – рибле конзерве са кашом од гершле и хлеба, што нам ипак ниjе било доволно.