Руски добровољци

Шлемове нам нису давали, а ми их нисмо ни тражили, пошто jе рат овде био маневарски, али су нам зато издали предивне поткапе коjе су нас изврсно штитиле од хладноhе. Уместо баjонета за аутоматску пушку понудили су нам да узмемо баjонет од пушке Маузер, то jе било наизглед грозно оружjе, али заправо неподесно као хладно оружjе.

Други дан у рату почео jе од доручка. Менза jе била на истом спрату где и ми. Дали су нам чаj, нимало налик на наш руски, био jе то чаj од лековитог била, можда од камилице. Још jе било белог хлеба, маргарина и uема.

Такав доручак ниjе оставио утисак на нас.

Потом се поjавио командир и рекао да данас идемо у патролу на Видову гору, на ничиjу землу.

Такво саопштене ме jе зачудило. Још у Русиjи се причало да се овде у Српскоj Босни налази читав корпус руских доброволаца, и да hемо ми по приспеhу проhи обуку, а тек потом hе нас у складу са воjним специjалностима распоредити у jединице на фронту. Речjу, без обуке, без борбеног уходавана, упуhуjу нас на извршаване борбеног задатка право у зону фронта.

У дворишту школе чекао нас jе камион на коjи смо се попели и поседали право на под и тако кренули на извршаване борбеног задатка. Нисмо се дуго возили, прешли смо мостом на леву обалу Дрине и успели се на планину. Искрцали смо се у селу Дона Лиjеска, доле се лепо видела Вишеградска долина. Искрцали су нас поред велике куhе за коjу су нам рекли да jе раниjе била сеоска школа.

Пред полазак командир одреда jе наредио да се построjимо у врсту. Испричао jе коjи нам jе задатак, показавши свакоме негово место у борбеноj колони; речjу, упутио нас jе, а на краjу се прекрстио и очитао молитву.

Молитва jе за мене била нова и зачуhуjуhа поjава. Доброволци су се молили пре jела, а Игор Гиркин-Стрелков се чак молио уjутру и увече, чинио jе то на коленима у нашоj соби, никога се не стидеhи. Треба реhи да смо сви у нашем одреду били млади, просечан узраст доброволаца износио jе 25-27 година, а jа сам био наjмлаhи, имао сам 20. Управо тада сам почео да схватам да hе без обраhана Богу овде у рату бити jако тешко.

Још нам jе командир испричао какве начине борбе применуjе наш противник. Његова прича заснивала се на личном искуству.

Када долази до непосредног ватреног додира, а то се по правилу дешава у густоj шуми, то jест при сманеноj видливости, само се по звуку може одредити место где се налази противник. У извесном тренутку неприjател престаjе да пуца и стиче се утисак да jе извоjевана победа и неприjател се повукао.