Руски добровољци

За тенк jе воjник као награду добиjао 500 рубала, притом jе плата редова износила 17 рубала, а хлеб jе током рата коштао 4 рубле 40 копеjки.

После прве борбе 5. новембра 1992. године Срби су одлучили да 2. Руски доброволачки одред (2. РДО) сасвим уклуче у извршаване наjважниjих задатака – као минимум у подробно извиhане неприjателских положаjа на Почивалу, а као максимум – уништаване неприjателске „самохотке“.

Вероватно су Срби, због свог епског карактера, ко зна шта наобеhавали за погоhени тенк, те jе тако и настала баjка како hе у Српскоj Босни постати наjбогатиjи онаj човек коjи таj „Шерман“ уништи.

Присеhаjуhи се прошлости, командир нашег одреда Александар Мухарjов тврди да су разговори о награди звучали баснословно, то jест нису били наjважниjи за доброволце коjима jе и сама помисао о наjамништву представлала светогрhе.

***

У извиhане на Почивал кретало се као и обично пре свануhа, негде око 4 уjутру. Доброволце су довезли у село Дона Лиjеска, а дале jе требало да пешаче.

У саставу руског одреда тренутно су била троjица – Ас (Александар Мухарjов, командир), Андреj Неменко и Игор Гиркин (Стрелков). После прве борбе под селом Холиjаци из строjа су избачена двоjица. Сва троjица били су млади (наjвише 25 година), лепи, пуни снаге и жара. И сами они и нихова околина мислили су да могу планине померати.

Одреду су се у тоj акциjи придружила двоjица браhе Црногораца. Узгред, Срби су сваки борбени задатак називали акциjом, независно од карактера и размера.

Браhа Црногорци сматрани су жестоким момцима; jедан jе имао нешто преко тридесет година, а други нешто више од двадесет, обоjица су били високи и крупни – прави синови Црне Горе. Били су у некаквоj вези са вишеградском хидроцентралом, мислим да су их овамо послали као стручнаке, али су притом учествовали у свакоjаким акциjама.

Чувши за успехе нашег одреда, обоjица браhе дошла су код Аса и изjавила да су и они извиhачи-диверзанти и хтели би да ратуjу скупа са Русима. Договорено jе да се заjедно крене на Почивал у извиhане.

Пут од села Дона Лиjеска до близине Почивала водио jе кроз дивну шуму, огромне jеле и букве уздизале су се око доброволаца коjи су опрезно напредовали кроз таму пред свитане.

Кретали су се у колони са меhусобним растоjанем од готово десет метара, повремено се зауставлаjуhи и ослушкуjуhи тишину босанске шуме.

Командир одреда се сеhа: „Као и буквално у свим граhанским ратовима, нисмо имали никакве карте терена.