Руски добровољци

Од наоружана треба истаhи пушкомитралез Калашникова (ПК) у Југославиjи познат као М.84, лаки митралез РПК (вариjанта Калашникова са продуженом цеви и ногарама) коjи jе припадао мени, залихе граната – „тромблона“, коjе су уз помоh посебног уреhаjа гаhале на 100-150 метара. Код нас jе Стрелков имао бацач граната.

Доле, у дворишту школе где смо живели, чекао нас jе омани аутобус Вишеградске хидроцентрале коjи jе требало да нас пребаци до те централе. Од не jе починао наш борбени пут тога jутра. Расположене ниjе баш било бодро, мучиле су нас рhаве слутне.

Брзо смо стигли до хидроцентрале, била jе свега неколико километара од града, подигли су jе почетком 1980-х година прошлог века Јапанци да прегради канон Дрине. Наравно, то ни изблиза ниjе била Днепарска хидроцентрала, али jе оставлала снажан утисак. Дрина jе врло лепа река, тече са jуга на север и улива се у Саву. У давна времена Дрина jе делила Западну и Источну римску империjу.

Прошавши пешице хидроцентралу, избили смо код првог тунела коjи нас jе изводио у долину Незуке (село Незук).

Та долина jе широка и у ноj се пружа истоимено муслиманско село. Иво Андриh jе описивао то село у причи о Авдагиноj Фати, девоjци коjа ниjе хтела да се уда па jе скочила са моста у Дрину.

Био jе децембар, и у то време било jе jош врло мрачно. У нашем одреду било jе нас 10-12, сви Руси изузев jедног Србина – доброволца из Српске Краjине коjи се придружио нашем одреду. Звао се Симо.

Имали смо задатак да се попенемо узбрдо и уhемо у село Холиjаци.

Тамо су се налазили утврhени положаjи противника. После неколико покушаjа схватили смо да не можемо да се креhемо због мрака и густог растина, лоша видливост нас jе онемогуhавала у пенану узбрдо.

Одлучено jе да се зауставимо у Донем селу, у jедноj од куhа, и сачекамо зору.

У свитане смо изашли из свог склоништа на стазу коjа jе водила нагоре. Унаоколо jе било тихо и мирно, село Незук су жители одавно напустили. Полагано смо се пенали на планински гребен обрастао шумом, а испод нас се пружала долина по коjоj су расуте куhе под крововима од црвеног црепа.

Премда jе, наравно, териториjа омогуhавала противничким осматрачима да нас примете и достоjно дочекаjу, то се ниjе десило. После сат или нешто више времена били смо на планинском гребену, дуж кога jе водила прилично широка стаза. Ту jе шума била реhа него на падинама. Кренули смо стазом у борбеном поретку, у колони, ка селу Холиjаци.